U POČETKU NIJE SVE BILO SJAJNO
“Upornost pobeđuje talenat, svaki put!”
Dete sam roditelja koji su se razveli dok sam još bio beba. Nosim naočare od prvog razreda osnovne škole. Drugari iz razreda su me voleli i podržavali, međutim zbog raznih dešvanja tih 90-tih godina, bili smo primorani da se često selimo i tako sam menjao i škole.
Tih godina naočare su bile vrlo skupe pa su me roditelji, iz najbolje namere, uvek savetovali da ne skačem, da ne jurim, da se ne petljam u tuđe rasprave. Često su mi govorili: „ne moraš ti da budeš u svakoj čorbi mirođija”.
Zbog čestog menjanja škole, uvek sam bio nov u društvu. Zbog naočara često su smatrali da sam „štreber”. Trudio sam se da slušam savete svojih roditelja da se „ne ističem”, „da ne smetam”, bio sam povučen I vredno sam učio kako bih ispunio očekivanja svojih roditelja.
Sve ovo, sve šta sam ja, je bilo interesantno siledžijama u školi da me provociraju, pogotovu što sam uvek bio nov u nekom društvu i što sam se uklapao u njihov model osobe za maltretiranje. Ove situacije i saveti koje sam dobijao pa i nedostatak očinske figure su uticale na to da nemam samopouzdanje, samopoštovanje. Ceo život sam imao nedostatak osećaja da pripadam negde. Stalno se nešto menjalo, stalno sam morao da se prilagođavam, da pazim šta ću da kažem, kome i kako da se obratim.
U tim godinama nisam razumeo da moji roditelji žele samo najbolje za mene i samo oni znaju koliko su se trudili da mi obezbede u tim nesigurnim vremenima. Mislio sam da će sve to proći kad upišem fakultet, kako su me savetovali, da nađem dobar i siguran posao, osnujem svoju porodicu….
Ništa nije funkcionisalo. Najlakše mi je bilo da počnem da radim, misleći da ću tako da pobegnem od svega, od svih misli i besa koji imam. Jedan posao mi nije bio dovoljan, pa sam radio dva i tri posla, radio sam sve samo kako bih bio odsutan od svega šta mi se dešava u glavi i u životu. Medutim nisam mogao da pobegnem od sebe.
Upisao sam fakultet, vrlo brzo odustao od te ideje. Upisao sam drugi, pa odustao, tako i treći i četvrti. Zbog manjka samopouzdanja kao i o vrlo niskom mišljenju o sebi nisam imao integritet, kao ni sposobnost da donesem jasnu odluku i da se držim toga.
Pošto sam veliki Ijubitelj filmova, mogu da kažem da je jedan film imao toliko jak uticaj, ne samo na moju karijeru, već i na moj život. Naziv tog filma je „KOKTEL” sa Tomom Kruzom u glavnoj ulozi. Zbog tog filma sam odlučio da naučim da pravim koktele i da radim u noćnom klubu. Naravno na filmu to sve to izgleda sjajno, ali sam ubrzo shvatio da je to vrlo zahtevan posao. Kao i glavni lik u tom filmu doneo sam čvrstu odluku da upišem i fakultet, naravno ekonomiju, jer sam tako mislio da ću da naučim da se bavim biznisom i da upravljam novcem. Želeo sam da budem veliki direktor u nekoj velikoj internacionalnoj firmi.
Fakultet sam završio, ali direktor postao nisam. Međutim, ono što je bila prekretnica u mom životu i načinu razmišljanja je to što sam se tad u noćnom klubu susreo sa osobom koja je bila moj prvi mentor, kako u poslu tako i u životu u tom trenutku.
To je bio jedan jevrejin koji me je učio tehnikama prodaje, komunikacije sa mušterijama kao i nekim principima u životu. Zahvaljujući njemu postao sam jedan od najboljih u tom poslu. Tako sam dobio samopouzdanje i to mi je pomoglo da donesem dalje odluke, da završim fakultet i da posle 12 godina rada noću nađem „DOBAR i SIGLIRAN” posao, kao što su me savetovali.
Moram da te razočaram, kad sam završio fakultet i počeo da krčim svoj put u korporativnom svetu, postao sam šef u jednoj stranoj firmi, radio sam u proseku dvanaest sati za prosečnu platu. Posle godinu dana su mi ponudili direktorsku poziciju sa svim beneficijama koja ta pozicija nosi. Plata o kojoj su mnogi mogli samo da sanjaju, službeni auto, sopstvena kancelarija…
Sve bi to bilo u redu da sam imao vremena za sebe, za život. Sve je bilo u brojkama, rokovima, ciljevima. Gradio sam nečiju SLOBODU, nečiji SAN, ne moj. Nisam znao ni kako ni zašto ali na razgovoru za tu poziciju jednostavno sam poslušao svoje srce i odbio sam tu ponudu.
Nisam imao plan B. Nisam imao ni plan A. Nisam imao nikakav plan. Bila je to duga godina bez posla, prihoda, a puna nesigurnosti i nekog isčekivanja. Nisam znao šta čekam, vreme je prolazilo, a opet ta depresija, nedostatak samopouzdanja i samopoštovanja, ne pripadam nigde. Stalno ta misao „da li vredim”, da li sam „dovoljno dobar”. Svaki put kad sam kao mlađi pokušao nešto da uradim čuo sam: „jeste, ti ćeš”, „svi čekaju tebe”, „ne zavaravaj se, mnogi su kao i ti pokušali i nisu uspeli”…
Odluke se ne donose kad si u zoni komfora, odluke se donose kad se boriš za ŽIVOT. Bez ikakvog prethodnog znanja odlučio sam se da otvorim svoju firmu. Nisam imao novca, pozajmio sam od svojih roditelja, prijatelja, kumova i počeo da radim. Mislio sam, to je to, imam firmu i sad će svi da dolaze kod mene. Realnost je bila drugatija. Prvi mesec u minusu, treba da dam plate radnicima, da platim zakup lokala, da platim porez, knjigovođu. Drugi mesec u minusu, pa treći, četvrti.
Posle četvrtog meseca sam se probudio jedno jutro i uhvatio seba glavu i počeo da plačem. Niko me nije pripremio za ovo, niko mi nije rekao kako imati svoj posao. Dve misli su mi prolazile kroz glavu. Ako odustanem od svega biću u minusu veliku lovu i ne znam kako ću da vratim dugove, svi će biti u pravu da sam NEUSPEH, da ja to ne mogu, da sam promašaj, da nisam vredan toga. Ako nastavim, ne znam kada tu početi da zarađujem, ali ću tada da dokažem sebi da mogu da sve šta su mi pričali su bile samo laži. Nisam hteo da „kupim” te laži I odlučio sam da ću da USPEM, ne znam ni kako ni kada.
Posle šest meseci, počeo sam da radim u plusu i da zarađujem novac. Svi odjednom su počeli da me zovu GAZDA. Međutim ono šta nisu znali, jeste to da treba da vratim lovu koju sam pozajmio da bih bio GAZDA. Trebalo mi je tri godine da vratim pozajmljen novac.
Posle godina rada, uspona i padova, shvatio sam da je vrlo teško raditi komercijalni biznis na vrlo konkurentnom tržištu gde već svega ima. Mislio sam da sam vlasnik biznisa, a ustvari sam bio samozaposlenik. To čime sam se bavio, bavili su se i mnogi drugi, samo smo delili te sitne delove kolača.
Te 2015. godine, radnik u mojoj firmi me pozvao na prezentaciju o nečemu što nije umeo da mi objasni. Samo mi je rekao da dođem i da ću tamo da dobijem sve informacije. To je bio moj prvi susret sa Mrežnim Marketingom. Pošto sam već bio u biznisu i razmišljao sam kao preduzetnik, model Mrežnog Marketinga za mene je bio potpuno otkriće zbog jednostavnosti poslovanja. Nisam morao da smišljam proizvod ili uslugu, da imam operativne troškove poslovanja, nisam morao ja da platam moje saradnike.
Pun entuzijazma i motivisan kao preduzetnik, krenuo sam da razvijam svoj Mrežni Marketing uspeh i da gradim svoju FINANSIJSKU SLOBODU, kako su mi obećali. Kao i svaki drugi potetak i ovaj je bio vrlo izazovan i izgledao je kao vožnja po kaldrmi u kolima sa drvenim točkovima.
Ljudi koji su me uveli u biznis zvani Mrežni Marketing su mi rekli: „Samo ti uplati članarinu i pozovi Ijude koje znaš na prezentaciju i imaćeš ogroman uspeh!” Uradio sam šta su mi rekli ali nije se sve odvijalo kao su mi objasnili da hoće. Ti Ijudi su sebe zvali MENTORIMA u Mrežnom Marketingu.
Imao sam ja tu nekog uspeha ali posle svakog uspeha moj tim saradnika se raspadao i neuspesi su se nizali jedan za drugim. Bio sam vrlo ljut i besan, nisam znao šta da radim. Ti „mentori” mi nisu bili od pomoći.
Nisam želeo da odustajem jer sam znao da mora da postoji drugi način. Upoznao sam vrlo uspešne pojedince u Mrežnom Marketingu koji su imali ogromnu mrežu korisnika i distributera, znao sam da sigurno postoji formula koja garantuje uspeh.
Kako se kaže, šta sam tražio, to sam i dobio. Posle dve godine traganja i mnogo potrošenog novca živaca, došao sam u kontakt sa jednim od najuspešnijih trenera u Mrežnom ili tzv. Multi Level Marketingu Amerike. Kako se ono još kaže ako ne znaš šta je dobro, ti pitaj šta je skupo. Saradnja sa tim trenerom je koštala poprilično ali rezultati su bili daleko veći nego što su koštali.
Napravio sam novi tim sa potpuno nepoznatim Ijudima, koje sam našao uz pomoć društvenih mreža. Shvatio sam da na našim prostorima ne postoji niko ko daje profesionalnu pomoć Ijudima koji žele da se bave Mrežnim Marketingom ili MLM biznisom. Ovakav model poslovanja je na našim prostorima na vrlo lošem glasu baš zbog nedostatka znanja i veština kako se to radi. Dosta amatera se bavi ovom vrstom biznisa na vrlo sumnjiv način koji nikako ne donosi dobro reputaciji ovog vrlo profitabilnog biznisa.
To je bio povod da se odlučim da svoje vreme i novac uložim u nova saznanja i veštine kojima ću pomoći osobama koje žele uspeh u Mrežnom Marketingu. Tako je i nastala jedna mala zajednica koja ima za cilj da bude podrška, da bude oslonac, utočište i pleme za sve one koji žele da naprave uspeh, da imaju slobodu i vremena za sebe i svoje voljene. Ta zajednica i grupa se zove Game Changers – oni koji menjaju IGRU.
